Juzni Front - Dragan Mance

Vreme ’80tih, koje je donelo prekretnicu navijackog shvatanja i odnosa prema fudbala… Grobarima je podarilo i neprikosnovenu licnost - Dragan Mancea. Dobrog fudbalera, sjajnog golgetera ali pre svega GOSPODARA za sve sa juzne tribine. I u vremenu pre i posle, bilo je sijaset sjajnih fudbalera i ljubimaca koji su prosli nasim terenima i srcima. Ali svi oni dodju i prodju… jedino Mance ostaje veciti, neizbrisivi, neponovljivi. Kada je Mance pocinjao karijeru u PFC, zavrsavala se karijera najveceg Grobara – Moce Vukotica. Moca zasigurno moze da bude sinonim odanosti klubu, voljen i postovan od Grobara. U vremenu posle, kroz nase redove prolazi i najcenjeniji fudbaler – Pedja Mijatovic. Pedja koji je dosegao najveca priznanja i slavu evrope kakvu nismo imali od vremena Chika, Bobeka… dokazanom i u nedostiznom sampionu evrope – madridskom real-u. Ali i on postaje tek - ljubimac Grobara. I jednostavno kada pogledas u svoje Grobarsko srce… vidis odraz Jedinog… koji nije dosegao godine i broj tekmi jednoga, niti slavu fudbalskog znalca drugoga… ali je postao apsolutni gospodar navijacke duse. Ako se koji slucajem moze meriti, kao sto se fudbalsko znanje meri recima: igra k’o Pele – merna jedinica navijcke ljubavi je Mance. Ni sam ne znam kako niti kojim putem, Mance postaje i ostaje jedini istinski idol. Sve sto se secam je da se Mance jednostavno pojavio… kao da vreme pre njega nije ni postojalo. U PFC je presao iz zemuna, talenat i golgeter koji obecava. Prve godine provodi na klupi, tek povremeno ulazeci u igru… retko pokazujuci da se radi o talentu.

Potom dolazi sezona u kojoj PFC konacno dolazi do sampionske titule, a Grobar dobijaju idola za sva vremena i pokoljenja. Kako je islo redosledom ne pamtim, da li od one tekme u Zagrebu kad smo razbili dinamo 4:3, sjajnim derbijem i dugo cekanom pobedom nad ciganima (prvim golom Mancea ciganima) ili derbi gde Mance vec bio dvostruki strelac… masina za golove u vidu Dragana Mancea je konacno proradila. Za svaki naredni derbi koji je dolazio, enigma gde se ne da naslutiti rezultat, al jedno se sasvim sigurno znalo – Mance ce potopiti cigane. I pred svaki susret Mance je sa sigurnoscu tvrdio: ”Dacu gol.. najmanje!” – i uvek odrzao obecanje dato Grobarima. Koliko su golovi, a posebno ovi najdrazi protiv najomrazenijih, ucinili da Mance postane Grobarska zakletva? Zasigurno da jeste uticalo… medjutim Mance se nije volio samo zbog golova i sigurno ne zbog igre, ili da ne kazem borbenosti na terenu. Za razliku od predhodnih generacija igraca, gde se prilazilo s maximumom ”ozbiljnosti”, golgeteri bile neumorne radilice pred golom, pretrcavali kilometre da bi se osladili jednim pogotkom – Mance je cesto bivao lezeran na terenu, izgledao potpuno nezainteresovan, lenj na trcanju. Ali je uvek bio gladan golova, kako je sam govorio: Zivim za golove! - i iz totalne pasivnosti (kako je delovao) tresao je mreze. Cini se da su mu inspiracije bile maximum onda kad je klub bio na najvecim iskusenjima. Ne samo u tekmama protiv cigana… nego i one ”male”, Mance je pronalazio neki svoj inat da bas u tim utakmicama donosi pobede Grobarima. Tako npr protiv fk pristina - u to vreme pristina je iz druge lige stigla u prvu, nosena euforicnim siptarskim nacionalizmom, na prepunom stadionu sveopste histerije, za sve ekipe i bod je bio nemoguca misija - upravo je Mance doneo pobedu. Partizan kao prva ekipa odlazi sa oba boda, a Manceu se peva: ”Mance, Mance jebo si albance”. I upravo protiv te pristine odigrala se prva tekma posle tragdije.

Fantastican, i u svom elementu, bio je Mance i na istorijskoj tekmi protiv QPR…. Prvo one u gostima gde sa nekih 25-30 metara maestralnim sutem preko golmana pod prescku doveo PFC u vodstvo od 2:1. Na kraju tekma se zavrsva katastrofalnim porazom 6:2. Da bi na revans u BG, pred krcatim JNA… Mance krenuo sam protiv svih, nosen freneticnim JUGom… gine na trenu… postize gol, u transu posle klizanja na kolenima pada uz korner zastavicu i nagovestava pocetak nezaboravne noci i ludog prolaska u naredno kolo. Nesto slicno se desilo i u sledecem kolu gde nailazimo na madjarski Videoton… tamo primamo petardu… u BG slicna slika kao protiv QPR... Mance daje gol… grize i kida u napadu, ima sjajne prilike, medjutim ovaj put ni On ne moze sve, ali malo je falilo.

I pored svega, ljudi iz uprave imaju zamerki na njegov odnos prema klubu, igri, treninzima?? Mance pred istekom ugovora, a niko iz kluba ne dolazi sa ponudom da ugovor i produzi na novih 4 godine. Dolazi do trzavica… Mance u ocaju i ogorcenju prema ljudima iz uprave nagovestava odlazak iz kluba. Javlja se se zagrebacki dinamo kao moguca nova destinacija sa fantasticnom ponudom. Mozda bi se tako nesto i desilo (kao sto su i otisli Stojic, Salja, Dimitrijevic) da na scenu ne nastupaju raspameceni Grobari. Stadion se opseda svakodnevno, pretnje upravi da ce, ukoliko se tako nesto desi i dozvoli, snositi nezapamcene posledice Grobarskog besa. Slepci klupske administracije, konacno dolaze sa novim ugovorom za Mancea, ali i podvucen ucenom: ukoliko se Mance ne promeni, kao i svoj odnos i pristup utakmicama, treninizima, bice najuren iz kluba. I samom Manceu kao da je pao kamen sa srca… i uz izvinjenje navijacima, a ujedno i zahvalonst na podrsci – u novu sezonu ulazi obecanjem: Bicu prvi strelac lige! A sam Bog zna kad smo zadnji put imali strelca prvenstva. Obecanje u koje niko od navijaca nije ni sumnjao… a posteno govoreci, nije ni mario dal ce biti prvi strelac ili ne jer Mance je jednostavno nas. Na samom startu Mance je krenuo u skladu datog obecanja, na prvim utakmicama redovno postize golove… ali onda i tragedija. I upravo iz razloga, pod pretnjom ljudi iz uprave da mora promeniti pristup i odnos – Mance dozivljava saobracajnu nesrecu zureci na jebeni trening. Na auto-putu, usled brze voznje gubi kontrolu nad vozilom i na licu mesta ostaje bez zivota. Utihnuli su andjeli. Tesko je reci… a ponajmanje svatiti iz kog razloga ostajemo bez najveceg sina. Sve posle je bilo nekako prazno, nedoreceno.

Odnos Mance i Grobara bio je cudan spoj hemije. Mance, verujem prvi, koji je osetio srce Grobarsko, ljubav koju nosimo prema klubu i igracima u najdrazem dresu – i tu nam ljubav vratio na isti nacin. Znao je JUG da ponese svoje ljubimce do pobede, ili da ih tesi u porazu… ali nikad to nije bilo obostrano, ili barem se nikad nije pokazivalo od onih na terenu. Mance je precrtao tu ”granicu” igraci – navijaci, spojio se i izjednacio sa Grobarima na tribini. Prvi koji je preskako zelezne reklame i bezgalvo jurisao na ogradu juzne tribine, onaj koji golove nije slavio negde na sredini terena u zagrljaju klupskih igraca nego u zagrljaju visoko na ogradi JUGa, znao je da pretrci citav teren i zavrsi na ogradi JUGa. Ta istrcavanja na ogradu JUGa, postala su redovna praksa, i vremenom sudije su pocele da dele zute kartone. Naravno, ni to nije sprecavalo Mancea da radost gola proslavi sa svojim Grobarima… sledili su crveni, odsustvo sa tekmi. Bilo je jasno da se vise ne moze nastaviti sa ovakvom radoscu. Ali ne i kraj ludosti radovanja, jer Mance nas ponovo dovodi do ekstaze neobicnim radovanjem – klizanjem na kolenima sa visoko uzdignutim rukama i pesnicama. ”Pozalio” bi se Mance da to klizanje zna itekako da boli, da ostavlja trag na kolenima, ali i da vredi, kad vec ne moze radost podeliti sa svojim Grobarima. I van terena Mance se sa navijacima odnosio kao sa svojom bracom Grobarskom… znao je da dadne kintu navijacima za put na tekmu, ili povratak sa gostovanja… znao je da pocasti cugom… jednostavno u svakom momentu je bio Grobar. Navijaci s druge strane, dostizali ekstaze i samom pojavom Mancea. Recimo derbi, za nas je pocinjao mnogo pre prvog zvizduka. Prilikom kada fudbaleri izlaze da ”izvide” teren dobrih 2 sata pre pocetka… JUG bi explodirao pojavom Mancea. U trenu bi se pocelo sa sapartom i razvucenim pevanjem: DragaaanManceeeDragaaanManceee… neprekidno i u nedogled sve do dostizanje totalne nirvane. Protivnicki navijaci, znali su gde lezi Grobarska snaga, te su pogrdne pesme pre svega upucivane Manceu. Smradovi ciganski, znali su da je rana posle Mancea duboka i bolna, te su nastavili jos inspirativnije sa uvredama i posle tragedije… prilikom svakog faula kada bi neki igrac ostao lezeci na terenu usledilo bi: ”zove te Mance”. Naravno da nas je bolela uvreda, ali ne koliko i istina da ni na ovoj tekmi nece biti procitan igrac sa brojem 9.

Klub je zatrazio od FS da dok raja sezone odigramo bez dresa sa devetkom, i tome je udovoljeno. Grobari od kluba traze da se stadionu promeni ime u ”Dragan Mance”, medjutim nista od toga. Umesto, obecan je spomenik na stadionu… ali i od toga nista. Sve sto se uradilo na spomen najveceg sina je turnir ”Dragan Mance” koji niti je dovoljan niti adekvatan.

Sta je Mance prestavljao Grobarima, moglo se videti na gore pomenutoj tekmi protiv pristine. Svega nekoliko dana posle tragedije… neugodna pristina dolazi u BG. Utakmica ko utakmica, malo ko da je mario za rezultat i razvoj na terenu. Stadion je pevao i klicao svom idolu, skandiranja: ”igrajte za Mancea”. Igraci su se na terenu mucili… i oni sami jos uvek u vidnom soku zbog gubitka klupskog druga. Patnja i mucenje, sve do negde zadnjih minuta tekme kada Radanovic postize gol… i verujem sasvim spontano, pod utiskom atmosfere na stadionu – gol proslavlja klizanjem na kolenima. I tek tada postaje neki cudan dilerijum na tribinama… radost pomesana tugom... sreca pomesana bolom. Pobeda koja kao da nije znacila pobeda nad protivnikom, nego pobeda zivota nad smrti… jer kao da je tog trenutka Mance sa fudbalskih terena prenet u nasa srca gde mu je dat zivot vecni. A potvrda da se upravo to i desilo, je i vreme danasnje kada posle toliko godina, Mancea… njegovi Grobari pamte i vole. Dokaz da Mance zivi, su i mladje generacija Grobara koje ga i ne pamte sa terena, ali mu odaju cast i slavu kao najvecem sinu Grobarskom, idolu, gospodaru tribine. I sve dok Kuca srce Grobarsko, zivece Mance sa nama i medju nama. Neopisiva tuga koja nas je zadesila… ali jos veca radost i cast da smo imali Mancea. Verujem i dan danas kad oslusnes, da tribina JUGa jos uvek odzvanja: DragaaaanManceeeDragaaaanManceee…