Na samom pocetku 80tih u novinama sam procitao da je u Partizan iz Galenike dosao jos jedan decko koji obecava, cudnog prezimena koje iz prve nisam mogao ni da zapamtim. Komentari u stilu : odlican u skoku, izuzetna igra glavom, gromovit sut, istancan osecaj za gol... i slicni nisu me ni najmanje obradovali. Na nekoliko manjih utakmica taj Dragan Mance je zaista davao golove ali ja u njemu nisam video centarfora koji ce zadovoljiti apetite vernog JUGa. U to vreme smo pored vecitog Moce imali ubojit tandem Zivkovic-Varga i nisam verovao ca njihovu slavu moze pomutiti ovaj nasmejani novajlija. Prvi put sam ga gledao na derbiju na marakani u oktobru 1981. godine. Posle tri uzastopne pobede, krenuli smo na marakanu da je konacno osvojimo. Tekma je resena vec u 5. minutu, Milko je iz sumnjive pozicije postigao jedini gol. Jesica je zamenio Mance da bi pojacao ofanzivu ka Zvedinom golu, ali nismo imali srece. Dragan, sem jednog odlicnog suta nije mnogo pokazao, ali videlo se da ume da se postavi i dobro se kretao. Uverio nas je da ima osecaj za gol i da ce eksplodirati ako bude uporan.

I u prolecnom delu smo izgubili od cigana. Ponovo je skripalo u napadu, ponovo je Mance usao kao rezerva, promasio dva zicera i ponovo je JUG uzdisao za neiskoristenim sansama. Nasi navijaci iz Zemuna su tvrdoglavo hvalili visokog centarfora, a mi smo sumnjicavo vrteli glavom. Jednostavno, na vecim utakmicama nije umeo da se snadje i svi smo se pitali koliko jos treba ca tekamo da najzad proradi. Dosla je i ta fantasticna sezona 1982/83 u koju je nas tim usao veoma ambiciozno. Jedini konkurent, Blazevicev Dinamo biva torpedovan u sred Zagreba 4-3, Mance briljira i posle gola trci prema vernim Grobarima da podeli radost.
Maksimir u suzama, da li je Partizan sampion a da se jesenji deo prvenstva nije ni zavrsio? Na Marakani uzimamo bod, ponovo sudijska kradja, ali fantasticni Mance posle Ziletovog dodavanja glavom dovodi JUG u trans i Partizan do jesenje titule. Drugi deo sampionata, posle traljavog pocetka nastavljamo gazeci sve pred sobom. A sada vec najbolji Jugoslovenski centarfor sve cesce trci slavljenickim sprintom prema Grobarskoj tribini. U vec legendarnoj utakmici sa Zagrebackim Dinamom na Marakani, Mance i Trifunovic dovode Grobare do ekstaze. Posle 0:2 na poluvremenu, uz nadrealnu grmljavinu sa tribina stizemo do sampionskih 2:2.
Tada sam prvi put primetio nesto iracionalno. Po skolskim klupama, po zidovima gradova, po seoskim tarabama vidjam sve cesce ispisanu rec Mance. Mnogo cesce nego Partizan ili Grobari. Mnogi navijaci sticu nadimak Mance tako da smo dosli u grotesknu situaciju da kada na utakmici viknete prezime vecito nasmejanog centarfora, okrece se desetine navijca.
 
A onda 04. juna 1983 godine, na nas stadion dosla je Zvezda. Bili smo naostreni kao nikada, jurili smo cigane po celom gradu. Na JUGu otetih crveno belih znamenja skoro kao i na njihovoj tribini. A taj ratnicki filing imali su i igraci pa tako svi cigani ovog sveta zaobilaze ovaj datum kao da nikada nije ni postojao. A jeste! Jedan od najlepsih vidjenih voleja u istoriji fudbala zaustavlja precka. Crno beli bombarder u 35. minutu ponovo gadja u precku a u nastavku akcije Varga donosi prednost 1:0, sto je bio rezultat i poluvremena. Pauza vazi samo za igrace, pesma razularenog JUGa ledi krv u zilama. U nastavku nam Korolija ne svira cist penal, ali na to smo vec navikli, tada nas niko nije mogao zaustaviti. Posle precke trese se i mreza - Mance, Mance, Mance... Cigani smanjuju na 2:1, all razigrani Zemunac nadmudruje Stojanovica i klizi na kolenima ka JUGu. Na kraju 3:2 i sampionski pehar moze da se puni sampanjcem.
Idol je rodjen, legenda zivi! Posle dugog vremena Partizan ima devetku za ponos, razbijaca svih bunkera i defanziva modernog fudbala. Sledeca sezona nije bila tako uspesna. Bill smo drugi, a nakon poslednjeg kola protiv Zeljeznicara u Beogradu (0-1), Grobari ulaze u prostorije kluba i pevaju. Igraci su sa nama, Mance okrece turu pica, peva se - i kada ne budes prvi ti...

U kupu UEFA, te 1984. godine Dragan Mance nam je priredio jos jednu caroliju. U Londonu, protiv QPR postigao je gol o kome se jos i danas prica. Izgubili smo 6-2, a u revansu ih razneli 4-0 i prosli u drugo kolo. Ako se po necemu pamte ove utakmice to je navijanje i pomenuti gol, koji je verovatno najlepsl gol u istoriji FK Partizan. Manceovi projektili su se redjali kao na traci, a Mancea su svuda pratili poklici Grobara. Veza navijaca i njihovog bozanstva, protivnika je dovodila do ocajanja.
Mance nije osetio slavu najvecih fudbalskih velicina, ali je u nasim okvirima bio ubedljivo najbolji centarfor. Ono sto je njega izdvajalo od drugih fudbalera bila je njegova pojava, delovao je kulturnije, oblacio se moderno, nije slusao narodnjake (voleo je Dire Straits i Rod Stewarta) i jednostavno odudarao od slike prosecnog fudbalera.

3. septembra 1985. - sok! U saobracajnoj nesreci, u svojoj 23. godini, gine centarfor Partizana - Dragan Mance, na novosadskom putu prema Beogradu.
Prvu narednu utakmicu smo trebali da igramo u Niksicu pred TV kamerama vec 5. septembra ali je zbog tragicnog dogadjaja mec odlozen. U nedelju 08.09. u Beograd je dolazila Pristina ciji celnici nisu imali razumevanja za nasu nesrecu i nisu hteli da odloze tekmu. Misli da je to bilo najpotresnije vece navijaca Partizana, minut cutanja je bio propracen sarpatom na Jugu. Pesme koje su bile spevane za tih pet teskih dana, pevane su nonstop.
Skandiranje "igrajte za Dragana" jos je vise onespokojilo igrace koji se nisu najbolje snasli pod velikim psiholoskim pritiskom. Kontre Vokrija i Batrovica i povici Siptara sa severa razgnevili su Jug koji je poceo da ih vredja. U poslednjem minutu Radanovic daje gol, prekriva lice sakama, svi smo euforicni. Kao da je sam Bog pisao scenario, jeziva mesavina razlicitih osecanja preplavila je stadion JNA - tuga, radost, inat, ocaj, totalno ludilo nas vode kod igraca i rukovodstva kluba gde se sa suzama u ocima nastavlja pevanje u slavu pokojnog Dragana Mancea.
I danas mi pred ocima prolaze trenuci koji me vezuju za njega - momenat kada lopta ulazi u gol, onaj kratkotrajan muk stadiona pred eksploziju odusevljenja, njegov trk i klizanje prema vernom jugu. Nisam siguran da sam dozivljavao lepse trenutke. Slava mu.