Svako ko je ikada otpevao navijacku pesmu na juznoj tribini Partizanovog stadiona, ili sa Partizanom otisao na neko od gostovanja, zna zasto su Grobari poznati kao najverniji i najludji navijaci na ovim prostorima. Ono sto je Grobare oduvek stavljalo iznad svih navijackih grupa bilo je neko "unutrasnje ludilo" koje je svaki navijac Partizana nosio u sebi.

Ovaj specifican stil navijanja i ponasanja koji se protivi svemu tradicionalnom, kulminirao je pocetkom osamdesetih godina kada se sa Pampijevom i Zaretovom generacijom na Jugu, definitivno ucvrstilo pravilo: "Vazno je biti najludji!". Na tribinama, ludilo se ispoljavalo kroz anarhican ali izuzetno bucan stil navijanja ciji je krajnji proizvod bilo "divljanje" uz melodiju cuvene engleske navijacke pesme "Here we go" (na Jugu najcesce pogresno interpretirane kao "Every go"), koje je u to vreme zaista bilo nesto potpuno novo i avangardno u ovdasnjem navijanju. Uz vec od ranije poznat grobarski fanatizam i bezgranicnu vernost CRNO-BELIM bojama, ovo je cesto dovodilo do toga da su Grobari do najvecih navijackih dostignuca dosezali upravo kada je na terenu bilo najteze.

Van tribina, "ludilo" je rezultiralo najraznovrsnijim repertoarom navijacko-huliganskih podviga o kojima su u to vreme navijaci ostalih domacih klubova mogli samo da sanjaju. Zatocenistvo Splicana u hotelu "Palas" 1981. godine, razlupani Vinkovci (zajedno sa mestanima) 1982.-83. godine, "Navijacka noc strave i uzasa" u Sidu 1985., demoliran stadion u Maksimiru 1990., tuca na terenu beogradske marakane sa starim musterijama, ciganima 1990., samo su neki od dogadjaja koji su definitivno pokazali tacnost slogana "Mi smo Grobari, najjaci smo najjaci!".

Ovi iracionalni, "ludacki" momenat koji je znak prepoznavanja Grobara, kao najboljih i najvernijih navijaca na ovim prostorima, cesto je bio smetnja nekim organizovanijim vidovima navijanja, npr. izvodjenju velikih koreografija. Ali je zato nebrojeno puta zaglusujuci huk sa Juzne tribine koji odnosi sve pred sobom vodio Partizan do neverovatnih podviga: setimo se samo 1984. godine i revansa sa Kvins Park Rendzersima, maja 1983. i utakmice sa zagrebackim Dinamom kada je Partizan zahvaljujuci Grobarima stigao do sampionskih 2:2 posle 0:2 u prvom poluvremenu. Ili dvadesetominutne erupcije na Jugu u poslednjem, 101. vecitom derbiju. Atmosfera pre, za vreme i posle ovih, a i mnogih drugih utakmica Partizana u kojima u CRNO-BELI tifozi svojim grlima, dlanovima, a cesto i pesnicama ispisivali istoriju navijanja, moze se sazeti u jednoj recenici: "TO MOGU SAMO GROBARI!".